- Glasom svojim zavapiću Bogu, glasom svojim zavapiću Bogu, i on će uho svoje k meni prignuti.
- U dan nevolje svoje Gospoda tražim. Noću ruke neumorno pružam, duša moja ne da se utešiti.
- Spominjaću Boga, i biću pun nemira; zamisliću se i klonuću duhom.
- Ti ne daš da se spuste kapci moji, uznemiren sam, da govorim ne mogu.
- Razmišljam o danima davnim, o godinama prošlosti daleke.
- Setiću se muzike struna svojih u noći, u srcu svome razmišljaću, u misli će duh moj utonuti.
- Zar će nas Gospod doveka odbacivati, i zar mu nikada više po volji nećemo biti?
- Zar je zauvek nestala ljubav njegova? Zar je reč njegova propala za sve buduće naraštaje?
- Zar je Bog zaboravio milostiv biti? Zar je u gnevu uskratio milosrđe svoje?
- Zar ću govoriti: „To me probada, to što se promenila desnica Najvišega?“
- Sećaću se dela koja je Gospod činio, sećaću se čudesnih dela tvojih iz davnina.
- Duboko ću razmišljati o svim delima tvojim, promišljaću o postupcima tvojim.
- Put se tvoj, Bože, na svetom mestu nalazi. Koji je bog velik kao naš Bog?
- Ti si Bog koji čudesna dela činiš. Snagu si svoju obznanio među narodima.
- Mišicom svojom narod si svoj izbavio, sinove Jakovljeve i Josifove.
- Vode su te videle, Bože, vode su te videle i teške su ih boli obuzele. I bezdani su se vodeni uzburkali.
- Oblaci su gromoglasno vodu izlili, nebeski su oblaci glas pustili. I strele su tvoje na sve strane letele.
- Gromovi su tvoji tutnjali poput točkova bojnih kola, munje su obasjale zemaljsko tlo, zemlja se uzdrmala i zatresla.
- Kroz more je išao put tvoj, kroz mnoge vode prolazila je staza tvoja, i trag se tvoj nije poznavao.
- Narod svoj si kao stado vodio, rukom Mojsijevom i Aronovom.
